Miroslav Antic - Gospođi Vineti
Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgazice moju tršavu glavu
1.
Gospodo Vineti, sve što sam vam do juce pisao ne uzimajte za ozbiljno. Predajem se i vicem: vi ste neponovljivi. Pronalazim vas cak i u travi. To je tamo, levo od mosta, u jednoj kafanici koju je posecivao Prešern. Nabrao sam trave da napravim salatu, ali nisam mogao. Udisao sam je. Imala je miris vaše kose.
Citave noci lutao sam oko stanice i razgledao vozove što odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremena da mirno o svemu razmišljam. Gospodo, ja sam u vas neizlecivo zaljubljen.
Idem da spakujem stvari i da se vratim. Kljuc imate. Adresu - znate. Naci cemo se, dakle, ne u Beogradu, nego u Novom Sadu. Pre toga moram devojcicu da vratim u Zagreb. Sa Dragom Britvicem i Marjanom Selmanom popecu se "Pod stare krovove". Sa Krklecom i Dobrišom obicno odšetam na groblje. Sve u svemu, to je dva dana.
Ja njima dvojci držim književne susrete. Govorim malo njihove, malo svoje, malo tude poezije. Pocnem pesmom "Mirogoj" Jiržija Volkera. Cesaricu se narocito svida ono mesto: "Korenje može sunce da uhvati u cvetu. Zašto je poginuo mrtav ce od života saznati. Za kralja, za otadžbinu, za sve što se može boriti na svetu, ali se ne može za sve umirati".
Meni se svida kraj te šetnje. Dolazi ono Tinovo: "Ne boj se nisi sam..." prva i najveca svemirska pesma na zemaljskoj kugli, a za oproštaj ide, uz obaveznu sedeljku u nekoj kafani, "Srebrna cesta".
Gospdo Vineti, samo je potrebno da imamo nekoliko dece, i videcete: bice sve dobro. Negde cu pozajmiti novac, kupicu drva i uglja i citave zime bice toplo.
2.
Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da cete ponovo otici. Setite se kako sam, kao ptica, pre sedam zima sedeo na drvetu pred vašim bolnickim prozorom. Padao je sneg. A ja sam sedeo satima.
Setite se da tada nisam imao rukavice, ni toplo odelo. Tada smo nešto pocinjali i rukavice i toplo odelo imali smo samo u glavi.
Cuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu. Pokazao sam ih Palavestri. Izabrao je jedno, rekao: to je pesma, i stavio ga u svoju antologiju. Posle sam ga našao i Poljskoj antologiji Zigmunada Stoberskog.
Nekoliko godina docnije upoznao sam Stoberskog. Dolazio je na Sterijino pozorje. Divan, ugladen covek, ali nadasve: Poljak. Bio je iskreno razocaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, pustiti brkove. Ko je video pesnika bez brkova.
Kako da mu objasnim da sam te brkovi morao da obrijem u osamnaesoj? Tada mi je Bihalji objavio jednu pesmu u casopisu "Jugoslavija". Reprezentativno. Hartija kao ona na kojoj se štampaju ikone. Prevod na cetiri jezika. Oto Bihalji Merin je iskreno bio razocaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, obrijati brkove. Nije evropski, a kamoli svetski, a ovaj casopis ide u ceo svet. Izvadio je novac iz džepa, i licno me odveo u berbernicu. Umirite se, dragi moj, tapšao me je po ruci, jer sam bio iskreno nesrecan. Okanimo se primitivizma.
Ispala je velika zabuna sa tim pismom, a vi dobro znate da ga nisam uneo ni u jednu svoju knjigu, i da sam ga, ponekad, kad ste mi bili neverovatno važni, prepisivao i slao vam ga ponovo i uvek ponovo.
To je ono što smo nazvali: balada o nama.
3.
Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgazice moju tršavu glavu i razliti plocnicima. Razbicu celo o bandere i sva cu pluca izjecati i izjaukati. Pokidacu košulju i kožu sa grudi noktima, koji su sada crni i zapušteni kao lišce koje po ivicama polako pocinje da truli.
Jer sve na tebe lici. Ukus tvoje krvi, prodavace decaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.
Razlivenu toplinu tvoje postelje vezace u cvorove sestre u bolnici. Dezinfikovace smisao tvoga osmeha na caši iz koje si pila lekove. Obrisace novinama reci koje si mi govorila kroz prozorsko staklo. I sve ce svesti na brutalno.
Ako odeš, poneceš mene, a sebe ceš ostaviti u oblacima mog sna i jave, koje ce sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu.
Sve cu kuce ocrniti katranom i tuci one koji ne umeju da naricu kad se spomene tvoje ime. Jer laž su price o novim sastancima, laž sve uspomene i posete rodbine nedeljom popodne. Nikad se više necemo naci.
Ostacu sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje ce mi se stvarnost godina uvrteti u potiljak. I sve lepo ce s tobom umreti.
I svakog ce proleca krovovi dugo plakati suzama okopnelog snega.
4.
Ima još jedan razlog, vrlo privatan, što pesmu nisam objavio u nekoj zbirci. Ponekad se zaljubim u neku svoju metaforu, kao u slucaju tog velikog sivog stopala, gradskog neba koje gazi moju tršavu glavu i razliva po plocnicima.
Još u šesnaestoj napisao sam pesmu "Nedelja", u kojoj doslovce stoji: "Nebo je velikim sivim stopalom zgazilo krovove, ljudi i puteve". Radije sam se odrekao obe pesme, nego da ponovim metaforu.
Inace, nadam se da vam je jasno u kakvom sam položaju. Samo mi, molim vas, ništa nemojte javljati o vašim glavoboljama. Njih ja vucem na savesti, i ako me podsecate na to, ponovo cu pobeci. To mene dovodi do ludila.
Idem da spakujem stvari. To je popodnevni voz. Kod vas cu biti vec rano u zoru. Devojcici cu u Zagrebu na stanici sve otvoreno objasniti. Sa Marjanom i Dragom mogu da se napijem i drugi put.