Ljubav..zaljubljenost..virtualne i stvarne...prtz ,,schrmtz..i ostale pizdarije

Anabela ::

zingaro ::

Anabela ::.. daj onda neku pjesmicu ... il' recitaciju

kako da ti pustim pijesmitzu kad si i ti izgleda popushila bananu...me vidim te,,,avatar ti je izbrisat...a sad vidim,,,zdopada mi se,,,poprave je kalorichan...

ma jok ... ta mi prva naletila
da je bilo po raspolozenju jutarnjem , mogla sam staviti bubnjeve ili nesto sto udara u mozak ....nego sam bila uvidjavna

drugi put ... razmrdavanje

nemoj mi vaka videja vishe stavljat,,,osh da odapnem jebo te led..

urbanstyle ::

a znam zakaj se smijesh,,,jebe te ,,kako bi to izgledalo da odapnem,,ima vishe nachina za pogodit u sridu

maa..i veći momak od tebe bi riknija na onoo..

urbanstyle ::maa..i veći momak od tebe bi riknija na onoo..

a kaki su to veci matreti?...od mene nemre bit veci da se jebe..

zingaro ::

nemoj mi vaka videja vishe stavljat,,,osh da odapnem jebo te led..

sve ti je to u duhu teme
samo kacim drugi deo ... .prtz ,,schrmtz..i ostale pizdarije''
sam si je smislio

Anabela ::

zingaro ::

nemoj mi vaka videja vishe stavljat,,,osh da odapnem jebo te led..

sve ti je to u duhu teme
samo kacim drugi deo ... .prtz ,,schrmtz..i ostale pizdarije''
sam si je smislio

izgleda i ti ne znash kako se to okida,,zato je ona kuja i pobjegla,,pobojala se da joj ne zaschmeltzam ekran...tak da,,,mosh stavljat i druga videja,,

eto i urbi pobegla pa sta radis ?
ne brini za mene ja sam preventivno stavila duplo staklo na ekran
sto je sigurno , sigurno je

Anabela ::eto i urbi pobegla pa sta radis ?
ne brini za mene ja sam preventivno stavila duplo staklo na ekran
sto je sigurno , sigurno je

ma simpa mi je,,imamo zajednichku crticu..zakuvamo i kad je gusto pobjegnemo..pa nek nas love,,,ha ja

whisperer ::

volim latino dzez...jab tebe u prevodu zvao zvrk hanuma

vidi djavla

Anabela ::vidi djavla

o da..lepo mi bese jdenom na dedinju,,,pa znash da su u gardu primali samo ,,,prave dechke:..skoro sam onomad zaglavio na petlovom brdu::,,ali na vreme sam se otreznio..

zingaro ::..skoro sam onomad zaglavio na petlovom brdu::,,ali na vreme sam se otreznio..

a to nisi priznao na porocima ... fuuuj , fuuuuj ... sto ja ne volim decke koji lochuuuuu,,,,
aj tamo odmah da si se ispovedio

Anabela ::

zingaro ::..skoro sam onomad zaglavio na petlovom brdu::,,ali na vreme sam se otreznio..

a to nisi priznao na porocima ... fuuuj , fuuuuj ... sto ja ne volim decke koji lochuuuuu,,,,
aj tamo odmah da si se ispovedio

a je ,,to je proshlost ,kao i cigarete,,,kao i mnogo toga losheg shto sam ostavio iza sebe,,radim na sebi ,,postajem savrshen,,::,,bilo je to pred rat,,,bilo je biti il ne biti,,,lomio sam se,,,a dnevno litru votke mi je bilo popit dok kazesh keks,,jebeno je bilo shto mi ni to nije pomoglo da odagnam teshke misli koje su me pritiskale,,,,dvaput mjeri jednom rezi,,,reche mi mati kad sam bio mali,,,,tak i bi,,,odreza ja,,i evo me sad na trulom zapadu..ali vidish,,,kad sam doshao,,onda sam sam sebi reko,,,e necete vi od mog pushenja i cuganja finansirat rat na balkanu,,,i tak sam zajebo i jedno i drugo,,morash samo naci uvjerljiv razlog za tebe,,,i onda nije teshko,,pa ja:

Malo je poduze ... ali traje desetinama godina


Mostarske kiše


U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.

Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea - sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce - izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se - on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču - baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila - mogao sam pobeći
u samu reku - našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja - hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše...

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.